Balkansko Poluostrvo dobilo je tokom 1915. godine izuzetan značaj za sve evropske sile. Krajem oktobra 1914. bila se Turska pridružila centralnim silama, Nemačkoj i Austro-Ugarskoj. Nemačka, koja je pridobila Tursku za saradnju, nameravala je da uspostavi neposrednu vezu s njom i da ratište prenese u Aziju, kako bi Englesku ugrozila na njenim osetljivim tačkama u Indiji i Egiptu. Rusija, koja je već u jesen 1914. počela sve više osećati nedostatak ratnog materiala, želela je da sa svojim saveznicima dobije bliži i sigurniji dodir, nego što je bio onaj preko Severnog, često zaleđenog i dalekog, Mora. Njezina želja podudarala se sa interesima Engleza, koji su hteli da onemoguće učvršćivanje Nemaca u Carigradu i izvođenje njihovog plana. Tako je u proleće 1915. došlo do zajedničke akcije engleske i francuske flote, koja je u više uzaludnih navrata pokušavala da prodre kroz Dardanele, i do velike, isto tako uzaludne, njihove kopnene ekspedicije na Galipolju. Da bi presekla ta njihova nastojanja nemačka vlada je, sporazumno sa austro-ugarskom, bila rešila da obezbedi i raščisti kopneni put za Carigrad. Na tom putu trebalo je slomiti srpski otpor, milom ili silom. Kad izvesne sugestije za separatni mir nisu uspele rešilo se na borbu. Za savez protiv Srba pridobili su i Bugarsku, iako su joj Rusija i ostale saveznice jamčile, da će, u slučaju lojalne neutralnosti, dobiti jedan deo srpske Maćedonije. Kralj Ferdinand, austriski prijatelj, i dobar deo Bugara s njim, obrnuo se tad ne samo protiv Srba, nego i protiv svoje osloboditeljke Rusije. Drugi deo Bugara, s nekoliko uglednih državnika na čelu, nije se slagao s takvom politikom, ali je bio nemoćan da je spreči. Ali je samo vođa bugarskih zemljoradnika Aleksandar Stamboliski energično dizao svoj glas protiv tog rata i zbog toga bio zatvoren. S Bugarima je bio sklopljen ugovor, po kome je Srbija imala da se podeli između nje i Austrije. Granica bi išla dolinom Morave u severnoj Srbiji, dok se o granicama u južnoj Srbiji imalo naknadno odlučiti. Rumunija, saveznik Nemačke i Austro-Ugarske, nije htela da uđe u borbu na njihovoj strani, jer je svoje nacionalno ujedinjenje morala ostvariti samo slomom Austro-Ugarske Monarhije. Grci su, po saveznom ugovoru s nama, imali da uđu u rat, ako bi mi bili napadnuti od Bugarske. Sem toga, sve do proleća 1915. Rusija je na bojnom polju stajala bolje od Austrije. To je sve zadržavalo Bugarsku da ostane mirna. Ali kad je ruska vojska tokom 1915. godine bila odbačena daleko natrag i oslabljena u osetnoj meri i kad je grčki kralj Konstantin, zet cara Vilhelma, dao razumeti, da on ne misli izvršiti savezničke obaveze prema Srbima, Bugari su digli glavu i verovali su da je došao čas njihova obračuna. Ne verujući u austrisko vojno vođstvo oni su tražili da vrhovni zapovednik bude jedan istaknuti nemački general. To im je ispunjeno. Za glavnokomandujućeg postavljen je niko manji nego pobedilac Rusa iz ofanzive od proleća te godine, general Makenzen. Ugovori između Bugarske i centralnih sila potpisani su 24. avgusta 1915. Brzo potom Bugari su proglasili mobilizaciju. Znajući da je ta mobilizacija uperena protiv Srbije, srpska vlada je htela da je spreči posredovanjem vojske, ali su je savezničke vlade odvratile od toga verujući bugarskim službenim izjavama, da oni ne misle napasti svog suseda.

Dobro pripremljena nemačko-austriska ofanziva počela je 22. septembra 1915. U isto vreme i Bugarska je objavila Srbiji rat. Glavna ofanziva krenula je ovog puta s Dunava i preko Beograda, a sporedne armije operisale su od Bosne i Hercegovine prema zapadnoj Srbiji i Crnoj Gori. Put moravskom dolinom vodio je najbrže i najkraće u srce Srbije. Na severoistoku Nemci su došli u vezu sa izvesnim odredima Bugara, čija je glavna snaga bila upućena na liniju od Niša do Velesa. Srbi su imali prema sebi ogromnu nadmoć. Bilo im je obećano da će im priskočiti u pomoć veća armija Francuza i Engleza, koji su sa Galipolja baš u to vreme bili prebacivani u Solun, u novu savezničku bazu. Ali od te pomoći nije bilo skoro ništa. Izvesni francuski odredi, mali po snazi, nisu doprli dalje od Đevđelije i Gradskog, a bila je i mala pomoć u artiljeriji i tehničkim trupama. Srbi su očekivali bar ovo drugo. Jer prema teškim nemačkim topovima naša istrošena artiljerija bila je i suviše slaba i nije se mogla održati. Pa ipak otpor Srba bio je zadivljavajući. Borilo se sa epskim požrtvovanjem. Beograd je branjen nekoliko dana, i sa položaja iznad grada, i na obali, i po samim ulicama. Sam Makenzen je u svom delu Pisma i beleške pisao o nama s puno pohvale. "U Srbima sam poznao najbolje vojnike Balkana" kazao je na jednom mestu izrično. Kad su Bugari počeli zalaziti s leđa i nadirati sila sa tri strane Srbi su morali popuštati i povlačiti se sve hitnije prema jugu. Kako su železnica i put prema Solunu bili presečeni jedini pravac povlačenja mogao je biti kroz albanske vrleti. Za mesec dana borbe neprijatelj je već bio prodro do Niša i Kraljeva.

Jedno vreme pomišljalo se da se vojska pribere i pruži poslednji otpor na klasičnom Kosovu. Pa tu ili da se održi ili probije. Borba bi nesumnjivo bila silna i veličanstvena, ali uzaludna. Neprijatelj je bio i mnogobrojniji i jači. Prevladala je s toga odluka da se vojska spase, s čašću i s obrazom, i da se uz saveznike, oporavljena i reorganizovana, vrati na nove podvige. Rešilo se, da se u Peći i Prizrenu spali i polomi sve od materiala što bi neprijatelju moglo biti od koristi, pa da se preko Crne Gore i Albanije izbije na more. Bolje to, nego možda biti zarobljen ili nateran na sramotnu kapitulaciju. S vojskom je išao i velik broj izbeglica koji su taj mučni i jezivi pohod, u kasnu jesen, preko snegom pokrivenih klanaca, po bespuću i po kozjim stazama, pretvarali skoro u povorku očajnika. Padalo se od umora, od gladi, od mraza, od arnautske zasede. Spasavao se samo go život. Ali i vera i nada. U našoj prošlosti nema žalosnije scene od te, ali u suštini ni veličanstvenije. Napuštati otadžbinu, pregaženu od neprijatelja, pod ovakvim uslovima, a ipak duboko verovati u njezinu pobedu i vaskrs, to, doista, nisu obični primeri u istoriji, niti su takvi naraštaji bili od mekušnog tkiva!

Na tom putu bilo je teškoća ne samo od neprijatelja, nego i od saveznika. Pre nego što je stupila u rat Italija je u Londonu sa Engleskom, Rusijom i Francuskom sklopila ugovor, po kom je obezbeđivala za sebe, među drugim, ne samo Istru nego i veći deo Dalmacije sa skoro svima glavnijim ostrvima, a za ostatak tražila punu neutralizaciju. Srpska vlada nije pristajala na taj ugovor, jer je on osetno pogađao Hrvate i buduću srpsku obalu. Italija je sad upotrebila priliku da pravi pritisak na srpsku vladu. Čak su se prema bolesnom kralju Petru ponašali u Valoni bez dužnih obzira. Otezali su sa odašiljanjem lađa i hrane za izbeglice. Tek na energično posredovanje cara Nikole ubrzana je akcija spasavanja i stizale su u većem broju talijanske i francuske lađe. Najveći deo vojske prevezen je na ostrvo Krf. Na obližnjem malom ostrvu Vidu ostajali su oni nevoljnici, koji su, iscrpljeni naporima, umirali kao snoplje, grčevito stežući komade hleba i drage uspomene iz otadžbine. Na Krf je prešao i prestolonaslednik regent sa vladom.

Iza Srbije nije se mogla održati ni Crna Gora. U prvoj godini rata njezina vojska nije imala nekih većih podviga. U Bosni je operisala zajedno sa Srbijancima u jesen 1914., pa se povukla, a u Hercegovini i Boki nije uspela da savlada nijedno od većih graničnih mesta sem Budve. Crnogorski službeni krugovi tužili su se opravdano na veliku oskudicu u municiji i drugom ratnom priboru. Što se imalo istrošilo se u ratovima 1912-3. godine, a za obnovu nije bilo ni vremena ni sredstava. Najznačajnije delo crnogorske vojske u ovom ratu bila je bitka na Mojkovcu. Da zadrži austrisko nadiranje i omogući povlačenje delovima srbijanske vojske preko Čakora, severna crnogorska vojska Janka Vukotića dala je dug i žilav otpor na liniji Javor - Rožaj - Bijelo Polje. Glavna borba vodila se na Badnji dan i sam Božić. U njoj se naročito istakao Miloš Medenica, zapovednik kolašinske brigade. Odbrana idealisanog Lovćena nije, međutim, bila ni približno tako slavna. Ljudi su patili od oskudice svega, ali je bilo i izvesne pometenosti među ljudima. Crnogorska vlada, da bi spasla zemlju, bila je ponudila separatni mir, ali joj je bečki dvor stavio tako ponižavajuće uslove (crnogorska vojska imala je biti razoružana i delom internirana; Austrija će preko crnogorskog područja voditi dalje rat; upravu u zemlji vršiće Austrijanci, koji će posesti pristaništa, železnicu i tvrđave) da bi Crna Gora, i da se sklopi mir pod takvim nagodbama postala austriska pokrajina isto onako kao da je i pokorena. Sam car Franc Josif tražio je, da se Crnoj Gori očuva samo "prividni suverenitet". Kralj Nikola nije mogao da primi te uslove i napustio je Crnu Goru. U zemlji je ostao njegov sin, teško bolesni knez Mirko, koji je izvršio austriske uslove i doskoro umro. Naslednik prestola, knez Danilo, koji je bio oženjen nemačkom princezom iz porodice Meklenburg Strelic i koji je bio uveren germanofil, napustio je zemlju ranije i nije pokazivao nikakvog dubljeg interesa za njezinu sudbinu. Veliki deo crnogorske vojske nije mogao da izbegne. Dobar deo vođa bio je interniran u Austriju zajedno sa nekoliko stotina mlađih intelektualaca i istaknutijih ljudi iz naroda.

Broj srpskih vojnih lica, koja su uspela da se spasu, cenio se na 120.000. Ona su, posle kraćeg odmora, ponovo stavljena u vojne redove. Potrebni material i oružje dobila su od saveznika, a prvenstveno od Francuza. Za to vreme saveznici su u Solunu stvorili moćnu operacionu bazu i obrazovali novi solunski front. Nemci, da ne bi otežavali već i inače mučnu situaciju kralja Konstantina, nisu hteli iz početka da prelaze grčku granicu i napadaju Solun, a pošto su se saveznici tu učvrstili taj bi napadaj stajao velikih žrtava. Verovali su, sem toga, da taj front nema velikog vojničkog značaja i da će sami Bugari, s nešto njihovih i austriskih jedinica, moći da ga drže u šahu. I sami saveznici nisu tom frontu pridavali velike važnosti i hteli su čak jedno vreme da ga napuste. Održan je živim nastojanjem srpske vlade i na zauzimanje nekih francuskih vojnih i političkih lica. Naročito se zalagao za nj ministar Aristid Brian. Sam kraljević regent išao je u Englesku, Francusku i Italiju, da uverava tamošnje krugove o potrebi održavanja toga fronta. Dok je toga fronta bilo je i nade da će početi i neposredna akcija za spas Srbije; sa tim frontom, na domaku otadžbine, bile su i veze sa njom bliže i neposrednije. Ali, da bi se taj front održao, Srbija je morala prineti novu žrtvu i u toku 1916. god. uputiti na nj i poslednje ostatke svoje vojske.